Kombinovanje namirnica

Kombinovanje namirnica

Mnogi ljudi kad tad otkriju da im određene vrste ili kombinacije namirnica ne odgovaraju. Na osnovu ovog opažanja i svojih istraživanja o vezi zdravlja i ishrane, dr. Hauard Hej je tridesetih godina ovog veka razvio plan ishrane popularno poznat kao „kombinovanje namirnica“, koji je milionima ljudi pomogao da se uzdignu do boljeg zdravlja. Preporučivao je konzumiranje zdrave ishrane, čija je polazna tačka bio aspekt optimalne ishrane, i formulisao pravila o tome koje su namirnice dobre za kombinovanje.

Ključni elementi originalne teorije dr Heja bili su konzumiranje „namirnica koje formiraju alkalije“, izbegavanje rafinisanih i u velikoj meri prerađenih namirnica, konzumiranje voća samog za sebe i nemešanje namirnica bogatih belančevinama s onim koje sadrže mnogo ugljenih hidrata. Belančevine i ugljeni hidrati vare se na različit nacin. To je činjenica. Varenje ugljenih hidrata počinje u ustima kada digestivni enzim amilaza, koji je prisutan u pljuvački, počne da deluje na hranu koju žvaćete. Kada tu istu hranu progutate i ona dođe u dodir sa relativno kiselom sredinom želuca, amilaza prestaje da deluje.

Tek kada hrana napusti želudac i sredina postane vise alkalna, može da počne da deluje sledeći talas amilaza, koji se sad izlučuje iz pankreasa u tanko crevo, čime se dovršava varenje ugljenih hidrata. Belančevine se, s druge strane, uopšte ne vare u ustima. Njima je potrebno kiselo okruženje kakvo vlada u želucu, i može da potraje i do tri časa dok se složene belančevine ne razlože u manje lance aminokiselina poznatih kao peptidi. Ovo se dešava isključivo u želucu, zato što on sadrži velike količine hlorovodonične kiseline potrebne za aktiviranje enzima zvanog pepsin, koji vari belančevine. Kada peptide napuste želudac, sreću se sa enzimima peptidazama, ponovo iz pankreasa, koji ih razlažu na pojedinačne aminokiseline, spremne za apsorbovanje od strane organizma.

MIT O PASULJU I OSTALOM ZRNEVLJU MAHUNARKI

Da pojednostavimo: namirnice koje sadrže belančevine trebalo bi jesti odvojeno od namirnica koje sadrže ugljene hidrate, iz prostog razloga što ih organizam probavlja na potpuno različit način. Činjenica da konzumiranje određenih vrsta pasulja i drugog zrnevlja mahunarki (grašak i sl.) dovodi do proizvodnje gasova često se navodi kao negativni efekat, budući da pasulj sadrži i belančevine i ugljene hidrate. Međutim, danas se zna da to nije razlog njegove bučne reputacije. Neke vrste zrnevlja mahunarki sadrže balančevine kao što je lektin, koje enzimi iz naseg sistema za varenjene mogu da svare.

BELANČEVINE I UGLJENI HIDRATI

Razume se, budući da se namirnice ne sastoje isključivo od ugljenih hidrata ili belančevina, njihovo razdvajanje praktično znači da se ne kombinuju koncentrovane belančevine s koncetrovanim skrobovima. Meso je 50 odsto belančevina, a ugljenih hidrata nema. Krompir se sastoji od 8 odsto belančevina i 90 odsto ugljenih hidrata. Negde na sredini nalaze se pasulj, sočivo, pirinač, pšenica i kinoa. Gde bi, onda, trebalo da povučemo liniju, ako je uopšte i treba povlačiti. Kratak izlet u našu primitivnu prošlost mogao bi da predstavlja rešenje zagonetke. Opšte je prihvaćen stav da je ljudska rasa milionima godina konzumirala predominantno vegeterijansku ishranu, uz poneko parče mesa ili ribe tu i tamo. Majmuni mogu da se podele na dva tipa: oni koji imaju sistem za varenje sličan onima koji imaju preživari i lagano vare čak i najnesvarljiviju vlaknastu hranu, vrlo slično kravama; i one koji imaju mnogo brži i tehnološki napredniji sistem za varenje koji proizvodi čitavu seriju raznih enzimskih izlučevina. Mi se uklapamo u ovu drugu kategoriju. Sistem jeste efikasniji, ali može da podnesemo one namirnice koje se lakse vare: voće, mladi zeleniš, određene vrste povrća. Teoretičari evolucije smatraju da ovakav digestivni sistem radi dve stvari: prvo, daje nam motiv da poboljšavamo svoju mentalnu i senzornu „obradu podataka“, tako da znamo i kada i gde da potražimo hranu koja nam je potrebna, i drugo, daje nam hranljive sastojke potrebne za razvoj naprednijeg moždanog i nervnog sistema.

DA LI SU MAJMUNI JELI MESO SA PRILOGOM

Verujem da je ljudski organizam imao tri osnovna programa varenja. Prvi je bio za varenje koncetrovanih belančevina, što znači mesa, jaja i ribe. Da bi se svarile ove namirnice, bilo je potrebno proizvesti ogromne količine želudačne kiseline i enzima za varenje belančevina. Napokon, ne mislite valjda da su naši davni preci, pošto bi ubili i raskomadali mamuta ili neku sličnu životinju, odlazili da uberu i neko ukusno povrće kao „garnirung“, koliko da bi imali „uravnotežen obrok“. Čisto sumnjam. Po mom mišljenju, svoju lovinu su jeli što su brže mogli, i meso i iznutrice, da bi je maksimalno iskoristili pre nego što se ukvari i pre nego što im je preotmu drugi, jači predatori. Moguće je da su i više dana za redom živeli na koncetrovanim belančevinama životinjskog porekla. Sveže, sirovo i ničim zagađeno meso je, na kraju krajeva, izuzetno hranljivo.

VOĆE – USAMLJENI JAHAČ

U određeno doba godine, davni čovek je mogao da dođe do određenih vrsta voća. Nema sumnje, da ljudi nisu bili jedini koji su jeli voće. Pošto je voće najbolje gorivo koje obezbeđuje instant energiju i zahteva vrlo malo varenja, naš drugi program proizvodi enzime i hormone neophodne za preradu prostih ugljenih hidrata iz voća. Ponovo predpostavljam, i voće smo uglavnom jeli samo za sebe. Kada obrstite drvo puno banana, baš i nemate razloga da odete i iskopavate neko korenje. Mnoge vrste svežeg voća fermentiraju vrlo brzo pošto dostignu punu zrelost. Isto se desava i ako ih smestite u toplo, kiselo okruženje kakvo je recimo vaš želudac. To je ono što se desava ako posle parčeta dinje pojedete šniclu. Preporuka dr Heja da se voće konzumira odvojeno ima mnogo smisla. Pošto je voću porebno oko 30 min da prođe kroz želudac, a belančevinama do tri sata, to bi značilo da bi užinu u vidu voća trebalo pojesti najkasnije do pola časa pred glavno jelo, ili ne ranije od dva časa posle glavnog jela.

Jedini izuzetak od ovog pravila predstavlja voće koje ne fermentira tako naglo, kao što su jabuke, banane ili kokos, uz namirnice bogate složenim ugljenim hidratima kao što su ovas ili proso. Tako iseckana jabuka na vasoj ovsenoj kaši, ili sendvič od banane i integralne raži predstavlja sasvim lepe obroke. Nasi preci su uglavnom konzumirali raznovrsnu ishranu na bazi biljaka, znači lisnato povrće, korenasto povrće, koštunjave plodove, zrnevlje i mladice mahunarki. Ovo je po meni treći digestivni program, mešavina namirnica koje sadrže i belančevine i ugljene hidrate, ali sa tim što koncetracija belančevina nije ni približna kao ona u mesu. Ne vidim nikakav problem u kombinovanju pirinča, sočiva, pasulja, povrća, koštunjavih plodova i semenki.

RAFINISANI UGLJENI HIDRATI – NIKAKO

Dr. Hej ne preporučuje ni rafinisane ni kuvane ugljene hidrate. Što je namirnica više rafinisana, prerađena ili skuvana, to je manje hranljive vrednosti u njoj preostalo. Treba jesti sirove ili kratko prokuvane integralne namirnice. Ako pitate svoj sistem za varenje, rafinisane namirnice sa visokim sadržajem šećera su za njega velika novotarija. Vrlo je mali broj takvih namirnica koje sadrže takvu koncentraciju brzo oslobađajućih šećera kakva može da se nađe u ovakvim savremenim fabrikovanim namirnicama. Organizam čoveka se naprosto nije prilagodio da izlazi na kraj sa poplavom brzo oslobađajućih šećera koji ne samo da lansiraju vaš nivo šećera u krvi u nebeske visine, već takođe predstavljaju hranu za potencijalno nepoželjne mikroorganizme koji mogu da se pojave u crevima.

POBOLJŠAJTE SVOJU PROBAVU

Kombinovanje hrane može da se svede na na nekoliko jednostavnih koraka kao što je prikazano naprethodnoj ilustraciji. Ukoliko vam i takve kombinacije stvaraju probleme prilikom varenja, moguće je da je kod vas reč o manjkanju digestivnih enzima, natoleranciji određenih namirnica ili nagomilvanju kandide ili neke druge neprijateljski nastrojene bakterije u crevima, u tom slučaju trebali bi da posetite dijetetičara. Isključivo vegeterijanci pi trebalo da se pridržavaju samo jednog pravila, a to je da određene vrste konzumiraju van ikakvih kombinacija.

PET UPUSTAVA UZ KOJE MOŽETE DA POBOLJŠATE SVOJU PROBAVU

Konzumirajte 80 odsto namirnica koje stvaraju alkalije, a 20 odsto onih koje stvaraju kiseline. Ovo zna;i da bi trebalo da jedete velike količine voća i povrća i namirnica sa smanjenom koncentracijom belančevina kao što su pasulj sočivo i integralne žitarice , umesto mesa, ribe, sira i jaja. Voće koje brzo fermentiše jedite zasebno, kao užinu. Većina mekanih vrsta voća kao breskve, šljive, mango, papaja, jagode i dinje brzo fermentira. Voće sa visokim sadržajem kiseline takođe može da inhibira varanje ugljenih hidrata a tu spadaju pomorandža, limun, grejp i ananas. Sve ovo voće se malo teže vari i brzo oslobađa svoj prirodni tovar fruktoze. Jedite ga kao zaseban obrok, laganu uzinu onda kada vam je potrebno malo energije.

Belančevine životinjskog porekla konzumirajte zasebno ili sa povrćem. Nikako ne kombinujte brzo oslobađajuće ugljene hidrate ili namernice koje fermentišu, sa belanćevinama životinjskog porekla. Izbegavajte sve rafinisane ugljene hidrate. Jedite nerafinisane ugljene hidrate koji se brzo oslobađaju sa nerafinisanim ugljenim hidratima koji se sporo oslobađaju. Voće koje ne fermentise odmah, kao banane, jabuke i kokos, moze da se kombinuje sa ceralijama koje sadrže sporo oslobađajuće ugljene hidrate kao ovsene i prosene ceralije. Nemojte jesti sve dok vam se organizam potpuno ne razbudi. Ujutru ostavite da između buđenja i doručka prođe makar sat vremena. Ako je jutro vreme kada trenirate, jedite tek pošto ste odvežbali predviđeni program. Za doručak jedite isključivo obrok bogat ugljenim hidratima kao što su ceralije i voće, samo voće, ili tost od integralnog raženog hleba. Gledajte da između večere i odlaska na spavanje prođe barem dva časa.

Share this post